Samuraj pao pod Leksovom sabljom

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

LINK NA SKANDINAVKU

 

Rusko-japanski rat 1905. zapamćen po junaštvima ljudi s naših prostora

 

Samuraj pao pod Leksovom sabljom

 

Rat carske Rusije i Japana za prevlast nad Mandžurijom i Korejom, vođen je od 10. februara 1904. do 5. septembra 1905. Završen je teškim porazom ruske armije, i septembarskim mirom u Portsmutu, čemu je posredovao američki predsednik Teodor Ruzvelt, dobivši zbog toga Nobelovu nagradu za mir.

Najveće poprište kopnenih borbi rusko-japanskog rata je bila južna Mandžurija. Pomorski rat se odvijao u Žutom moru i morima oko Koreje i Japana. Ratna sreća se nekoliko puta menjala, ali je na kraju Rusija, iako s brojnijom vojskom, doživela težak poraz. Izgubila je pacifičku i baltičku flotu. Na taj način izmenio se balans snaga u Istočnoj Aziji. Japan je postao nova svetska sila, a Rusija se suočila s narodnim nezadovoljstvom i revolucijom 1905.

Ono što je posebno interesantno je da su u ovom ratu učestvovali i mnogi dobrovoljci iz Srbije i Crne Gore, a da je sukob dva carstva bio uzrok i „najdužeg rata dvadesetog veka“. Kad je, naime, Japan 1904. godine Rusiji objavio rat, Crna Gora je telegramom objavila rat Japanu i time pružila podršku Rusiji. Stvarno učešće Crne Gore u tom ratu bilo je na nivou dobrovoljaca u ruskoj vojsci, ali… Pošto se rat završio pobedom Japanaca, potpisan je mirovni sporazum septembra 1905. Međutim, mir između Japana i Crne Gore nije potpisan, pa su te dve zemlje tehnički ostale u ratu. Na to pitanje se zaboravilo kada je Crna Gora ušla u sastav Kraljevine SHS i ponovo je postalo aktuelno tek kad je Crna Gora stekla nezavisnost 2006. Da je rat završen, ali i da Japan priznaje Crnu Goru kao nezavisnu državu, potvrđeno je dolaskom specijalne izaslanice japanskog premijera i zamenice ministra spoljnih poslova Akiko Jamanaka u Crnu Goru, juna 2006.

Neki istoričari, međutim, bacaju drugačije svetlo na taj „crnogorsko-japanski rat“. Knjaz Nikola je bio počasni komandant jednog ruskog puka. Neposredno pred polazak puka na ratište u Mandžuriju, knjaz Nikola je uputio telegram podrške, koji je, možda i zbog pesnički kitnjastog stila, shvaćen kao objava rata.

Bilo kako bilo, nesporna je činjenica da su mnogi ljudi iz Crne Gore i Srbije ratovali u ruskoj vojsci i u sukobu s Japanom ostavili značajan pečat.

Na primer, srpski knez Arsen, rođeni brat kralja Petra Karađorđevića. Bio je komandant konjičkog puka i istakao se velikim junaštvom, čestim smelim prodorima u pozadinu neprijatelja. Za sve se javljao dobrovoljno i zapisano je da je pokazivao „ludu hrabrost“. Knez Arsen Karađorđević je inače najodlikovaniji srpski oficir svih vremena. Odlikovan je 18 puta, a učestvovao je i u najmanje 14 dvoboja.

Treba pomenuti i dr Anta Gvozdenovića, ruskog, fransuskog i crnogorskog generala, poslednjeg predsednika emigrantske vlade Crne Gore. Već je bio u šestoj deceniji, kada ga je rat s Japanom odveo u Mandžuriju. Iako sanitetski oficir, bio je u prvim linijama fronta, gde je i teško ranjen.

Tu je i Gvozdenovićev pobratim, crnogorski general Jovan Popović Lipovac, veliki junak, dva puta ranjavan u ovom ratu.

Konačno, kapetan Aleksandar-Lekso Saičić. Školovan vojnik, željan usavršavanja, ali i bitaka, u Mandžuriji se priključio ruskoj vojsci. U tim borbama, Aleksandar je bio tri puta ranjen.

Leksova izuzetna hrabrost uvela ga je u legendu. Jednom prilikom, japanski komandant je zatražio od ruskog komandanta da mu pošalje junaka, koji će izaći na megdan japanskom megdandžiji. Veoma vešt sa sabljom, Lekso Saičić se javio kao dobrovoljac, a iako je komandant pokušavao da ga odgovori jer je bio mršav, Crnogorac je na kraju bio „ruski zatočnik“.

Megdandžije su se srele na „ničijoj zemlji“ između armija. Udarali su se sabljama. Japanski junak je u momentu okrznuo Leksa na čelu. Tada je Lekso munjevitom brzinom mahnuo sabljom i presekao Japanca. Pobedom u dvoboju nanet je teški moralni poraz japanskoj vojsci, u kojoj je nastalo razočarenje, a kod ruske vojske radost i veselje.

Lekso je kao pravi junak odao poštu poginulom japanskom vojniku. Potom je pozdravio svog komandanta i raportirao mu da je izvršio zadatak. Komandant ga je otpozdravio i čestitao mu pobedu, pa su to učinili i drugi generali. Tako je dočekan pobednik, uz najveće vojničke počasti, a Rusi su ga prozvali Murovcevom novog doba, po svom legenmdarnom junaku, poput Obilića kod nas.

Nataša Ilić

 



Save

About enigma 107 Articles

Najstariji enigmatski list na Balkanu (est. 1951.)