Vračar na pogrešnom mestu


Nedoumice – gde je Sinan paša zaista spalio mošti Svetog Save

Vračar na pogrešnom mestu

Na vračarskom platou danas pomosito stoji 82 metra visok Hram Svetog Save. Kao jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu. Mesto za zidanje hrama na Vračaru izabralo je 1895. Društvo za podizanje hrama Svetog Save. Oni su bili ubeđeni da je tadašnji Vračar isto ono beogradsko brdo na kome je 1595. godine Sinan paša spalio mošti srpskog sveca. Međutim, ispostavilo se da se u 16. veku mesto koje se zvalo Vračar nalazilo 1,3 kilometara dalje.

Mošti Svetog Save su se u tom mračnom 16. veku nalazile u manastiru Mileševa, gde su počivale od 13. veka. Sredinom 16. veka, region Banata od Mađarske je, u pohodu Mehmed paše Sokolovića preotela Turska. Već 1594. tamošnji Srbi su protiv turske vlasti podigli bunu, poznatu kao Banatski ustanak. Ustanici su na zastavama nosili lik Svetog Save. Istanbul je odmah reagovao tražeći način kako bi se slomio duh ustanika. Zadatak da to uradi dobio je nemilosrdni sultanov izaslanik Sinan paša.

Znajući ponešto o simbolici Svetog Save i njegovom značaju među srpskim življem, Sinan paša odlučuje da spali mošti sveca u koga se Srbi kunu, na taj način ih ponizi i demorališe. Tražio je takvo mesto odakle bi lomača mogla da se vidi daleko, sa druge strane Dunava, a da bude u isto vreme pred očima narodu oko Beogradske tvrđave.

Sinan paša je dolazeći Carigradskim drumom prolazio kroz slabo nastanjenu periferiju (ulaz u grad, Stambol kapija, bila je na današnjem Trgu Republike) i primetio brdo koje se nazivalo Vračar. Na ovom brdašcetu često su boravile lutajuće ciganske čerge. Ciganke su vračale i proricale, pa je po tome brdo i ponelo naziv.

Pošto je brdo bilo vidljivo sa svih strana, izdvojilo se kao idealno mesto za lomaču. Ispod je bio kamenolom koji će Turci nazvati Tašmajdan. Bez ikakve dileme, Sinan paša je ovde spalio mošti Svetog Save 27. aprila/10. maja 1595. godine, a njegov prah je razvejan dva dana kasnije.

Da li se zna gde je to mesto danas?

Prema mnogim svedočenjima, na mest zvanom Čupino brdo dugo je stajao krst gde su povremeno održavane liturgije, a narod se okupljao raznim povodima. Zbog toga, sa sticanjem nezavisnosti 1830, knez Miloš baš na ovom mestu javno čita turski Hatišerif, a zatim 1833. podiže i drvenu crkvu.

Crkvu, proračunato, ne posvećuje Svetom Savi, jer je naočigled turskoj vojsci u tvrđavi, već Svetom Marku. Crkva koju Miloš podiže bila je više puta iznova građena, a njen se položaj pomera tridesetak metara od lokacije Sinan pašine lomače.

U crkvi Svetog Marka su se sahranjivali Obrenovići, bombardovana je tokom Austrougarske okupacije, a 1940. se obnavlja kao replika Gračanice i podiže po „napadanom projektu“ braće Krstić. Oštećena je već u bombradovanju 1941. i potom obnovljena 1948. godine. Danas je jedna od najlepših beogradskih građevina.

Oko Crkve Svetog Marka, na takozvanom Čupinom brdu, u 19. veku nastaje groblje, koje se u 20. veku izmešta na današnje Novo groblje, a na njegovom mestu ostaje današnji park Tašmajdan.

Kako grad raste, ova administrativna zona se pomera južno od nekadašnjeg Carigradskog druma, koji se poklapa sa današnjim Bulevarom kralja Aleksandra. Već krajem 19. veka, Vračar je velika teritorija i ne zna se gde je tačno mesto na kome je Sinan paša spalio mošti.

Neki su se trudili da otkriju tajnu, a najdalje je otišao izvesni knjižar Gliša Vozarević, koji je podigao crveni kameni krst na potencijalnoj, ali pogrešnoj lokaciji. Zbog toga se ova lokacija, kao i ceo kraj Beograda, danas naziva Crveni krst.

Uviđajući da je to mesto pogrešno, Društvo za podizanje hrama bira drugu lokaciju. Tada je to bio jedini slobodan prostor koji liči na brdo, a na teritoriji je celine koja se naziva Vračar. Naravno, nalazi se na prostoru današnjeg Karađorđevog parka. Ovde 1895. počinje podizanje hrama, koji će se od 1935. graditi po projektu Aleksandra Deroka i Bogdana Nestorovića i koji će, delimično, biti dovršen tek u 21. veku.

Najopsežniji rad na ovu temu objavio je 1961. istoričar Vojin Puljević, koji je izneo 12 dokaza da je „Vračar na pogrešnom mestu“.

Pošto su se svi bavili podizanjem grandioznog hrama, prava lokacija na Tašmajdanu na kojoj je Sinan paša spalio mošti srpskog sveca ostaje neobeležena. Crkva Svetog Marka se odavno ne vezuje za ovaj događaj. Park Tašmajdan okružen državnom poštom, nacionalnom televizijom i bazenom, nema nikakvo obeležje o onome što se na tom mestu dogodilo pre 421. godine.

Na mestu gde su, po svemu sudeći, spaljene mošti Svetog Save stoji jedna kafana, poznata jer je u komunistička vremena jedina radila posle 23 sata, pa se zvala „Poslednja Šansa“. Sad nosi ime „Šansa“.

N.Ilić

About enigma 227 Articles
Najstariji enigmatski list na Balkanu (est. 1951.)